Dragi čitaoci,
prošlo je dvadeset godina od kraja ratova na Zapadnom Balkanu.
Raznolik, kompleksan i kulturno-istorijski bogat, ovaj region ima mnogo čime da se ponosi.
Međutim, kada je reč o memorijalizaciji skorije militarizovane prošlosti, prostor je dosta ograničen.
Ovaj region je ujedno rasparčan i ujedinjen identitetom – izvan Balkana postoji osećanje pripadanja Balkanu, dok unutar njega postoji raskol i otimanje za ‘identitetom’. Kakvu ulogu igraju države u ovome? Da li je na njima
da grade nacionalni identitet putem spomenika? I
kako uopšte graditi nacionalni identitet u tako etnički raznolikom regionu bez stvaranja podele?
***
Raspad Jugoslavije je doveo do promene u „simboličkom kapitalu“ i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, gde spomenici više ne komemorišu žrtve fašizma, niti veličaju revoluciju; novi spomenici se sada odnose direktno na „naoružanu prošlost“. Novim zakonom u Srbiji se zabranjuje svaki spomenik koji ugrožava suverenitet, teritorijalni integritet, celovitost i nezavisnost i slobodu Republike Srbije.
U Bosni i Hercegovini mnogi spomenici se drže monoetničkog ili religijskog narativa, dok se sećanje gradi oko toga. Takođe se postavlja pitanje da li jedna zajednica na taj način može javno da se suoči sa sopstvenom „krivicom“ kada skorašnja inicijativa da se uspostavi zvanični dan za komemoraciju patnje žena tokom rata nije prihvaćena.
U Severnoj Makedoniji je državna memorijalizacija otišla korak dalje sa projektom „Skopje 2014“ u kojem se od društva zahteva da slavi i da se identifikuje sa uglavnom nepoznatim herojima iz ‘antikvizovane’ prošlosti (što je tom prilikom dobilo i sopstveni termin ‘antikvizacija’). Sada grupe pokušavaju da ponovo prisvoje ono što doživljavaju kao autentičan identitet tog grada.
Šta treba preduzeti kada memorijalizacija tako očigledno manipuliše truizmima? Da li to odobrava i ohrabruje kolektivnu amneziju?
Javna reprezentacija žena na Kosovu je ograničena, osim komemoracije svetica i žrtava. Da li prostor za ‘heroje’ i borce pripada samo muškarcima? Ili je nova šminka na čuvenom „Newborn“ spomeniku u Prištini, interaktivna instalacija od 99 lica kosovskih žena, pokušaj da se narativ napiše iznova oko žena i Kosova.
U međuvremenu porodice nestalih samoinicijativno preduzimaju mere da lične priče svojih voljenih iznesu u javnost, dajući im time glas, lice i ne dopuštajući da budu samo broj niti da sećanje na njih izbledi.
***
Kada su sećanja podeljena, društva su podeljena. Šta može da se učini javno što bi proširilo naše razumevanje skorije prošlosti i usmerilo nas ka inkluziji i pomirenju? Kako memorijalizacija može da nam pomogne u tome?
Koja je alternativa – i da li je ona upšte nešto što želimo?
Autori širom regiona daju svoje mišljenje o memorijalizaciji za ovaj, 11. broj Balkan.Perspectives.
Naš cilj je da predstavljanjem različitih perspektiva o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću ohrabrimo diskusiju i kritičko mišljenje. Vaše mišljenje o ovome je uvek dobrodošlo.
Vanessa Robinson-Conlon
Glavna i odgovorna urednica